Пише: Максим Драшковић
Почуј ме добро, женски роде
што стално кукаш без слободе:
то је вријеме прошло давно
кад ништа не би равноправно.
Људи вам ништа нијесу дали,
без вас су чак и ратовали,
пасали сабљу и крвцу лили,
Боже, како су себични били!
Како је мушком падало уму
да вам са собом брани у шуму?
Било им изгледа много прече
да сами буду дрвосјече.
Сами себично грабили зору
да узму рало и њиве ору,
били физички много јачи-
не дали да сте с њима орачи.
За равноправност немали мјере,
Наковањ, чекић и тестере,
гордо презрели снагу вашу,
биле им крхке за козбашу.
Био род мушки тобоже мудар-
зар само он да буде рудар?
Да клеше камен и кућу зида,
без имало мушкога стида.
Хтјела та груба мушкарчина
да му будеш њежна и фина,
поносна дама и брижна мајка,
икона света, животна бајка,
Дар од Бога и украс свијета-
он бранич жене и дјетета.
